Духовно вече при храму Светог оца Николаја у Шиду У навечерје друге седмице Часног поста, верни народ Шида имао је благослов да присуствује предавању високопречасног протојереја-ставрофора оца Бранка Ћурчина. Предавање на тему „Пост, молитва и богомољачки покрет владике Николаја“, одржано је по благослову Mитрополита сремског Господина Василија, а трудом и љубављу високопречасног протојереја Милана Пршића, у гостопримници цркве Преноса моштију Светог оца Николаја. Говорећи о значају богомољачког покрета за очување православне вере код српског народа, прота Бранко је окупљени народ Божји најпре упознао са историјским чињеницама које се везују за само порекло богомољачког покрета. Иако формално основан крајем друге деценије 20. века, богомољачки покрет своје зачетке има већ средином 19. столећа, када се и формирају прве заједнице побожних хришћана с намером да  изучавају Божанску реч Светога писма. Ове заједнице најпре су се формирале на тлу Војводине, да би се доцније прошириле и на многе друге крајеве српских земаља. Премда је намера ових заједница била благочестива, временом се појавила бојазан од стварања секташког начина поимања хришћанства и од отпадања од званичне заједнице Цркве, окупљене око тела и крви Спаситеља Христа. Из тог разлога, Црква је настојала да богомољачки покрет дела само под надзором парохијских свештеника и надлежних епископа, на чијем тлу су богомољачки покрети настајали. Највећи допринос на пољу оцрковљења богомољачког покрета дао је Свети владика Николај Велимировић, чији је ауторитет у многоме допринео очувању православног и црквеног духа унутар богомољачког покрета. Залагањем светога владике, богомољачки покрет је уоквирен и формално, кроз статут чија су правила сви чланови били дужни да поштују. Зарад промовисања црквеног духа под окриљем богомољачког покрета, залагањем владике Николаја сазивани су такозвани црквено-народни сабори, који су чували јединство Свете  Цркве. Правила статута, како је отац Бранко нагласио, најбоље је дочаравала дивна песма „Помози нам вишњи Боже…“ која је сматрана својеврсном химном богомољачког покрета. Дакле, од верника при богомољачком покрету очекивала се пуноћа живљења у Господу Христу, полажући сваку наду и уздање у Божију милост и помоћ. Такође, својеврсна жила куцавица богомољачког покрета било је и ревновање у Христу, где се од сваког верника очекивао подвиг поста и молитве, који би био један мали принос Богу од стране човека. У ту сврху, високопречасни предавач је нагласио значај и улогу коју пост и молитва имају у сваком периоду живота Цркве, јер су били насушна потреба хришћана у свим епохама. Сходно томе, и од нас верника 21. столећа очекује се да следујемо нашим светим прецима и да исказујемо љубав према Богу, вршећи благочестиво дело поста и молитве. Неопходно је разумети смисао труда и подвига чланова богомољачког покрета и њихов живот схватити као свети пример. Дочим, требали бисмо се чувати да њихов начин живљења и исповедања вере омаловажавамо и доживљавамо их људима зилотског и фанатичног настројења. Према речима оца Бранка, богомољачки покрет је доста дуго времена био од велике важности за живот Цркве, будући да је активно доприносио заједници, а многе породице које су биле његови чланови, изнедриле су велики број свештеника и монаха. Сходно томе, сваки верник требао би следовати њиховом примеру, и у мери својих могућности и снага принети Богу жртву  подвига. На самом крају предавања, верни народ Божји заједно са својим свештеницима, запојао је добро познате стихове химне богомољачког покрета, молећи Господа да непоколебиво ходи утабаним стазама наших светих предака.   Текст и фотографије: вероучитељ мср Војислав Чавић

Недеља православља у Дивошу У прву недељу Васкршњег поста, у Недељу православља, 1. марта 2026. године, у Архијерејском намесништву сремскомитровачком, у парохији Дивош, Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски Василије, служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија уз саслуживање протојереја Предрага Симића, пароха лаћарачког, јереја Дејана Цвијетиновића, пароха сремскомитровачког, јереја Јовице Михајловића, пароха мартиновачког, јереја Драгана Вучића, пароха дивошког и епархијског протођакона Горана Власца. Након Свете архијерејске Литургије Митрополит је осветио новоизграђени парохијски дом у Дивошу уз молитвено учешће архијерејског намесника сремскомитровачког, протојереја-ставрофора Саве Раките, протојереја-ставрофора Мирослава Јосимовића, пароха манђелског и протојереја Предрага Симића, пароха из Великих Радинаца. После освећења парохијског дома уприличен је свечани ручак.

Предавање протонамесника Радослава Радовановића у Сремској Митровици У Недељу православља, 1. марта 2026. године, после Свете Литургије у Саборном храму Светог Димитрија у Сремској Митровици, протонамесник Радослав Радовановић, у просторијама Српског парохијског дома одржао је предавање са темом „Пут светлости”. У данима Часног поста на путу унутрашњег преиспитивања и духовног уздизања православних верника природно је да се запитамо: како се у нашем времену живи вера? Како човек данас, окружен буком света, може пронаћи пут који води ка Божијем Царству?  – Одговор нам Црква даје не само кроз књиге и проповеди, већ пре свега кроз људе, кроз свете и праведне који су живели међу нама или у нашем времену. Они су као светионици на обали бурног мора. Њихов живот није био без искушења, али је био испуњен светлошћу која показује пут. Недеља православља нас подсећа да истина вере није само у речима, већ у животу. Икона није само слика — она је сведочанство да се Божија благодат може пројавити у човеку, а најлепше иконе Христове у сваком времену јесу свети људи. Када помислимо на наше савременике који су живели јеванђелски, многи се сећају смирености и простоте патријарха Павла. Његов живот није био испуњен величином овога света, већ тихом верношћу Богу. Ходао је пешке, живео скромно и увек подсећао да човек може бити велики само ако је испуњен љубављу и смирењем. Слично сведочанство дају и велики духовници нашег времена, као што су Старац Пајсије Светогорац и Свети Порфирије Кавсокаливит. Они нису освајали свет силом, већ молитвом, љубављу и стрпљењем. Код њих су долазили људи из свих крајева, тражећи реч утехе, савет или само поглед који доноси мир. Многи су сведочили да су у њиховој близини осећали присуство Божије. Шта нас уче такви људи? Пре свега да светост није нешто недостижно и далеко. Светост није резервисана само за давна времена. Она је могућа и данас, у нашим породицама, на нашим улицама, у нашим храмовима. Светитељи нису били људи без слабости, већ људи који су своје срце стално окретали Богу. Такође, уче нас да пут светлости почиње малим корацима, молитвом, праштањем, стрпљењем и добротом. Често мислимо да су велика дела потребна да бисмо угодили Богу, али Свети оци нас уче да је највеће дело — чисто срце. На послетку, они нас подсећају да човек никада није сам на свом путу. Црква је заједница светлости: заједница светих, живих и упокојених, који се моле једни за друге. Када се угледамо на њих, ми заправо идемо за Христом, јер су они свој живот учинили живом иконом Његове љубави. Зато је Недеља православља празник победе не само истине вере, већ и светлости која се пројављује у људском животу. Ако желимо да пронађемо пут ка Божијем царству, погледајмо оне који су тим путем већ ходили. Њихов живот нам тихо говори, пут постоји, светлост постоји и свако од нас може кренути њиме.   Текст: протонамесник Радослав Радовановић

Недеља православља у Сусеку У Недељу православља 1. марта 2026. године у храму Светог архангела Гаврила у Сусеку, Свету Литургију служио је јереј Никола Ерцег, парох сусечки. По завршетку Свете Литургије уприличена је свечана литија кроз место са Светим иконама, у духу древне традиције прослављања победе православља над иконоборством. У литији са иконама, барјацима и рипидима учествовали су најмлађи, чланови дечјег црквеног хора „Благовеститељ” при храму Светог архангела Гаврила у Сусеку, као и верни народ парохије сусечке.   Текст: Никола Ерцег Фотографије: Ленка Шовљански