Света архијерејска Литургија и рукоположење у Илинцима

Света архијерејска Литургија и рукоположење у Илинцима На празник Воздвижења Часног Крста, а у седамнаесту недељу по Педесетници, 27. септембра 2026. године Господње, у храму Светог пророка Илије у Илинцима Његово Високопреосвештенство Архиепископ сирмијски и Митрополит сремски Г. Василије служио је Свету архијерејску Литургију. Нашем архијереју саслуживали су протојереј-ставрофор Радомир С. Мишић, архијерејски намесник шидски, јереј Гостимир Душанић, парох илиначки, јереј Страхиња Џамбић, свештеник у Новим Карловцима (Сасама), епархијски протођакон Горан Власац и шидски ђакон Александар Јефтенић. За благољепије појања на Светој архијерејској Литургији био је задужен црквени хор ,,Јавор-гусле“ из Шида, као и студенти Православног богословског факултета из нашег намесништва. Богослужењу је присуствовао бројни верни народ, као и ученици школе у Илинцима, од којих је већина приступила причешћу Светим Тајнама Тела и Крви Христове. У току Свете Литургије Високопреосвећени Митрополит Василије рукоположио је ђакона Александра Јефтенића у чин презвитера, чиме су наша Епархија и наша Света Црква добиле новог посленика у винограду Господњем. Након богослужења, сабраном верном народу се обратио првојерарх наше Епархије, поучивши све о историјату и духовном значају данашњег празника, пожелевши новорукоположеном свештенику, оцу Александру, сваки благослов Божији у ширењу јеванђелске речи међу будућом повереном му паством. Као продужетак евхаристијског славља, за служашче свештенство и верни народ приређена је трпеза љубави, трудом и пожртвованошћу надлежног пароха, оца Гостимира, као и парохијана из Илинаца, који су помогли свом свештенику да несебично пројави Аврамово гостољубље и истинску хришћанску љубав. Текст: Ненад СрбљанинФотографије: Марко Јефтенић и Петар Божин

Храмовна слава у Визићу

Храмовна слава у Визићу У суботу, 19. септембра, када наша Света Црква молитвено прославља Чудо Светог архангела Михаила у Хони (Колоси), у Храму Светог архангела Михаила у Визићу свечано и молитвено је прослављена храмовна слава. Свету Литургију служио је протонамесник Вељко Грубач, парох беочински, који се сабраном верном народу обратио надахнутом беседом, подсећајући на значај и непрестану заштиту Светог архангела Михаила, бестелесних сила и небеских заступника који чувају народ Божији кроз векове. Лепоти и свечаности богослужења посебно је допринело складно појање за певницом. Благољепију су својим гласовима и молитвеним трудом допринели мастер теолог и вероучитељ Станимир Милашиновић, као и Љубица Ковачевић, магистар специјалне педагогије и вероучитељ у пензији. Након заамвоне молитве и трократног опхода око светог храма, извршен је чин освећења славских дарова – славског колача и кољива, у част и спомен заштитника овог светог храма и свих мештана Визића. По завршетку Литургије и славског чина, за најмлађе парохијане приређена је посебна радост. Глумица Јелица Брестовац из Шида извела је дечију представу под називом „Пут око света је сан сваког детета”, која је осмесима и одушевљењем испунила срца свих присутних малишана. Заједничарење у молитви и љубави настављено је за славском трпезом коју су припремили трудољубиви домаћини.   Фотографије: Мирослав Марковић из Бачке Паланке (Фото Мики) Текст: јереј Јеремија Дегенек, парох визићки

Патријарх Порфирије служио чин освећења храма Светог архиђакона Стефана у Новој Пазови

Патријарх Порфирије служио чин освећења храма Светог архиђакона Стефана у Новој Пазови Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је началствовао 20. септембра 2026. године свечаним чином великог освећења храма Светог архиђакона Стефана у Новој Пазови, а затим и  светом Литургијом у новоосвећеном велелепном храму Божјем, задужбини г. Раденка Ђуричића, приватног предузетника из Нове Пазове. Поздрављајући Високопреосвећеног Митрополита сремског г. Василија, домаћина и духовног оца православног српског народа у Срему, браћу архијереји, бројно свештенство и монаштво, и најдражу духовну децу Светог Саве, Патријарх српски г. Порфирије је истакао: – Господ нас је данас благословио и сви ми овде сабрани то не само да знамо него и читавим својим бићем осећамо, јер нема ништа благословеније од тога да се браћа сабирају са својим сестрама, а и сестре са својом браћом, а сви заједно на једном месту. Али сабрање које се одвија да бисмо се сабирали са Господом нашим, да бисмо ми будући једно са Њим постали једно међусобно – то је тек благослов над благословима! То и такво сабрање јесте овде и сада, тиче се нашег историјског бивствовања и живота, али то и такво сабирање јесте и продор у вечност и истовремено присуство вечности међу нама. – Разне олује, спољашње и унутрашње, покушавале су да помету и да избришу са лица земље оно што српски православни народ, народ светосавски, народ светолазаревски, народ Светог ђакона Авакума, Светог владике Николаја и Светог аве Јустина, што тај народ јесте и оно чиме се тај народ обележио овде у историји, али и уписао у вечност. То су разне олује и многи земљотреси покушавали да учине. Може бити наизглед да је свака од њих оставила свога трага, али после њих изнова се обнављао наш народ у духу, у Духу Светом, у православној вери. Постајао је снажнији и јачи, постајао ближи Богу и постајао јединственији – поручио Патријарх српски г. Порфирије и нагласио: – Тако је, дакле, било, тако јесте и тако ће – знамо, браћо и сестре, својом православном вером – бити док је света и века. Јер наш темељ није темељ људски. Наш темељ је Господ наш Исус Христос, а Он је Почетак и Крај. Све је од Њега и све је у Њему. Уследиле су Патријархове речи очинске поуке којима је протумачио на светој Литургији прочитано јеванђељско зачало о господару који није ништа друго него икона Бога Живога који даје таланте: – Дакле, браћо и сестре, све што имамо, све што јесмо – све је дар Божји. Штавише, Бог нам је поверио. Имаш ли памети? Бог ти је поверио памет да је употребиш разумно, да је употребиш тако што ћеш показати да си човек Христов, а то значи да имаш љубави. Дао ти је памет да служиш њом ближњима.  Имаш ли иметка? Ако имаш, Бог ти је дао! Бог ти је поверио то што је твоје. Ниси га имао онда када си са плачем и болом дошао на овај свет. Бог ти је дао. Дао ти је могућност, знање и способност, али и устројио околности да оно што је твоја вештина, твоје образовање и твоја способност може да уроди плодом. Јер засигурно нити си најпаметнији, нити си најспособнији, нити си најлепши, нити си најславнији. Увек има неко изнад тебе. Али Бог ти је поверио то што имаш да би га умножио и онда потврдио и показао да разумеш да те Бог воли и да зато што те Бог воли ти треба да волећи Њега волиш и друге. – Дакле, разумети да је све дар од Бога значи имати поверење у Бога, и даље, имати веру и одатле узвраћати. Наш брат Раденко, како говори његово дивно име, и радује се и ради, а увек знајући да је све управо Божје и од Бога – истакао је Патријарх српски г. Порфирије који је том свечаном приликом уручио ктитору новоосвећеног храма г. Раденку Ђуричићу из Нове Пазове високо одликовање Српске Православне Цркве, орден Светог Саве другог степена у знак признања, како је наведено у прочитаној грамати Светог Архијерејског Синода, за делатну љубав према Светој Мајци Цркви, нарочито показану личним примером и несебичним помагањем у изградњи храма Светог архиђакона Стефана  у Новој Пазови. Истом свечаном приликом, орден Светог краља Милутина је уручен г. Ђорђу Радиновићу, председнику Општине Стара Пазова. Високопреосвећени Митрополит сремски г. Василије је заблагодарио је Патријарху српском г. Порфирију и архијерејима на доласку у Епархију сремску, нагласивши да благочестиви народ благородног Срема у данашњој посети предстојатеља Српске Цркве препознаје велики благослов описан јеванђељским речима: Благословен који долази у име Господње! – Истинска величина једног народа мери се његовим животом у Духу Светом. Свети Сава је својом речју обликовао духовни хоризонт српског народа, док светосавље представља меру нашег духовног идентитета – истакао је Митрополит сремски г. Василије који је нагласио да г. Раденко Ђуричић, ктитор храма Светог првомученика и архиђакона Стефана, са својом богољубивом породицом подигао дом Божји са дубоком вером у Васкрслог Господа. У знак сећања на историјски дан освећења једног од најлепших храмова не само у Срему него и у Отаџбини, Митрополит сремски г. Василије уручио је Патријарху српском г. Порфирију архијерејске инсигније. Предстојатељу Српске Православне Цркве су саслуживали: високопреосвећена господа митрополити сремски Василије и банатски Никанор; преосвећена господа епископи осечкопољски и барањски Херувим, британско-ирски Нектарије и викарни мохачки Дамаскин; архимандрит Данило, директор Патријаршијске управне канцеларије; архимандрит Нектарије, секретар Светог Архијерејског Синода; протојереј Ђорђе Стојисављевић, шеф Кабинета Патријарха српског; игумани гргетешки Доситеј и крушедолски Атанасије; протојереј-ставрофор Зоран Јовић, старешина храма Светог архиђакона Стефана и архијерејски намесник пазовачки, протојереј-ставрофор Јован Милановић, ректор Карловачке богословије; протођакони Драган Радић, Радомир Врућинић и Горан Власац. Изградња храма Светог архиђакона Стефана у Новој Пазови представља дело које је израсло из жеље да један нови део овог насеља добије своје духовно средиште, али и из искрене потребе да се будућим поколењима остави трајан спомен на веру и припадност Светој Цркви. Иницијатива за изградњу храма је потекла од г. Раденка Ђуричића, приватног предузетника из Нове Пазове, који је изразио жељу да подигне храм као своју задужбину за спомен својој деци и потомцима. Овај благородни подухват прихваћен је са одушевљењем, а Његово Високопреосвештенство Митрополит сремски г. Василије је дао свој архијерејски благослов да

КЊИГА „ВЕРСКА НАСТАВА У МИСИЈИ ЦРКВЕ“

КЊИГА „ВЕРСКА НАСТАВА У МИСИЈИ ЦРКВЕ“ Са благословом Његовог Високопреосвештенства Архиепископа сирмијског и Митрополита сремског Господина Г. Василија, из штампе је изашла књига „Верска настава у мисији Цркве“, аутора јереја Стефана Гавровског, свештеника Епархије сремске и вишегодишњег вероучитеља. Књига је објављена у години у којој се навршава двадесет пет година од повратка Верске наставе у образовни систем Републике Србије, и представља скроман допринос обележавању овог значајног јубилеја. Њено објављивање истовремено је везано и за значајне јубилеје Његовог Високопреосвештенства Митрополита сремског Господина Василија – шест деценија монашког живота и четири деценије архијерејског служења у Епархији сремској. Књига је настала као плод дугогодишњег интересовања, богословског промишљања и непосредног искуства аутора у служби вероучитеља. Полазећи од тога да је мисија неодвојива од самог бића Цркве, а да је поучавање у вери од најранијих времена неодвојиви део њеног живота и послања, аутор разматра место и значај Верске наставе у савременој мисији Православне Цркве. Основно питање које прожима дело јесте како Верска настава може да превазиђе оквир простог преношења знања и постане простор живог сведочења Христа, хришћанског васпитања и позива младом човеку на живот у заједници Цркве. У књизи се најпре разматрају мисија Цркве, њена литургијска и катихетска природа, као и место учитељске службе у црквеном послању. Потом се прати историјски развој Верске наставе код Срба, њени различити облици и прекиди, све до њеног повратка у школе 2001. године. Такође, излаже се заступљеност Верске наставе у земљама Европе. Посебна пажња посвећена је савременом положају Верске наставе, личности и улози вероучитеља, хришћанском васпитању младих и различитим облицима практичног рада са ученицима. О значају књиге сведоче и њени рецензенти, проф. др Сава Милин и протојереј-ставрофор др Драгомир Сандо, указујући на богословску утемељеност теме, али и на значај ауторовог непосредног искуства у вероучитељској служби. Ово дело представља својеврсни плод једног дела досадашњег вероучитељског и богословског служења аутора, али истовремено и позив на даље промишљање о месту Верске наставе у животу Цркве и савременог школства. Штампање књиге подржало је Министарство правде – Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама. Нека ова књига буде на корист свима који се старају о хришћанском васпитању и образовању младих, а нарочито вероучитељима, којима је књига првенствено и намењена, а који су позвани да у школама буду не само учитељи хришћанског знања, већ и сведоци вере, живота и љубави Христове.

Прослављена слава војног параклиса у митровачкој касарни

Прослављена слава војног параклиса у митровачкој касарни У суботу, 12. септембра 2026. године, на празник Преноса моштију Светог Александра Невског, у истоименом параклису при гарнизону Сремска Митровица у касарни Бошко Палковљевић Пинки, прослављена је слава параклиса посвећеног благоверном  руском кнезу који је био велики војсковођа и државник, а пред крај живота примио је монашки чин под именом Алексије. Светом литургијом началствовао је протојереј-ставрофор Саво Ракита, архијерејски намесник сремскомитровачки, уз саслужење Бојана Мијановића, архијерејског намесника пећиначког, протојереја–ставрофора Момира Џамбића, проте Миљана Лапчевића, војног свештеника-протонамесника Љубише Човића. После Свете евхаристије пререзан је славски колач претходно освећен са осталим даровима. Кум овогодишње славе био је капетан прве класе Мијат Јагодић Куриџа, а кумство за наредну годину преузео је капетан прве класе Дарко Бубњевић. Обележавању славе, поред домаћина, официра из команде митровачког гарнизона и војног свештеника Далибора Ђурића који молитвено опслужује овај војни параклис, присуствовало је христољубиво војинство и многобројни гости за које су након молитвеног чина приређени пригодно послужење и уметнички програм. Подсетимо, војна свештеничка служба уведена је у Војску Србије 2013. године, а параклис посвећен Преносу моштију Светог Александра Невског подигнут је 2015. године када су га освештали Епископ сремски Василије и тадашњи епископ Шумадијски и војни Јован. Од тада у њему постоји молитвени живот и традиција обележавања славе и заштитника војника ове касарне и гарнизона.

Молебан за почетак нове школске године у Босуту

Молебан за почетак нове школске године у Босуту Дана 11. септембра 2026. године, на празник Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља, у истоименом храму у Босуту служен је молебан за почетак нове школске године. Сабрању су присуствовала сва школска деца, као и наставници, који су се окупили у светом храму како би заједничком молитвом призвали благослов Божији на предстојећу школску годину. У молитвеном сабрању узнесене су молитве Господу за здравље, напредак, мудрост и успех свих ученика, као и за снагу, трпљење и благослов свих наставника који својим трудом и љубављу васпитавају и образују младе нараштаје. Овај молитвени сусрет био је прилика да се деца и просветни радници подсете на значај вере, љубави, доброте и међусобног поштовања, као темеља сваког истинског образовања и хришћанског живота. На празник Усековања главе Светог Јована Претече и Крститеља, чији пример верности Богу и истини остаје вечни узор свим хришћанима, упућена је молитва да Господ све ученике и наставнике укрепи и сачува, те да им подари успешну, благословену и мирну школску годину. Нека Господ, молитвама Светог Јована Претече и Крститеља, благослови све наше ученике, њихове родитеље и наставнике, дарујући им здравље, мудрост, љубав и свако добро.   Текст и фотографије: јереј Никола Лакић

Парастос и комеморација јунацима Легетске битке

Парастос и комеморација јунацима Легетске битке На пољу Легет, попришту истоимене битке, која се одиграла 6. септембра 1914. године, у суботу 5. септембра 2026. године, служен је парастос и одржан традиционални комеморативни скуп за жртве Тимочке дивизије првог позива српске војске, која је у покушају да изненади аустроугарске снаге на сремској обали Саве и одвуче пажњу са главне тачке планираног српског напада форсирала моћну реку и доживела трагедију у којој је из строја избачено око 6500 војника. Парастос жртвама служили су свештеници Српске православне цркве, а делегације локалне самоуправе, борачких и других удружења положиле су покрај спомен обележја венце и одале пошту страдалима. Присутнима се у име свештенства обратио протојереј-ставрофор Саво Ракита, архијерејски намесник сремскомитровачки, који је на почетку беседе пренео благослов Његовог Високогпреосвештенства Митрополита сремског Василија, а потом се осврнуо  на питања самог рата и његове суштине. Том приликом цитирао је део из Светог писма Новог завета, у коме је Господ рекао да ће ударити народ на народ, и царство на царство. Присутнима се обратио и Владимир Санадер, председник Скупштине Града Сремске Митровице, који је подсетио присутне на трагедију српске војске, али и узвишене идеале слободе и љубави према отаџбини коју су српски војници носили у својим срцима. На комеморативном скупу уприличен је и културно-уметнички програм. Скупу на Легету присуствовали су и чланови литерарне секције Основне  школе „Свети Сава” из Сремске Митровице, који су овогодишњи победници конкурса ,,Мој јунак са Солунског фронта”. Међу ученицима – Светосавцима били су Стефан Јовановић, Огњен Спасојевић и Мила Шаша, којима је припала част да након молитава на споменик јунацима из Првог светског рата положе цвеће.

Парастос и комеморација жртвама усташког терора у Срему

Парастос и комеморација жртвама усташког терора у Срему У недељу 6. септембра 2026. године на старом православном гробљу и меморијалном комплексу Спомен-гробље у Сремској Митровици обележена је 84. годишњица од масовног страдања становништва Срема у усташким рацијама Виктора Томића током 1942. године. Традиционално, у капели Преподобне мати Параскеве, Његово Вископреосвештенство Митрополит сремски Господин Василије са митровачким свештенством и осталим јерејима служио је Свету архијерејску Литургију, а потом и парастос над хумкама неколико хиљада невиних стадалника насилно доведених из свих крајева Срема, који су потом и мучки уморени.  Митрополит Василије у својој беседи после Свете Литургије подсетио је на многобројна страдања српског народа, осврћући се на речи блаженопочившег патријарха Германа, који је рекао да опростити морамо, али заборавити не смемо. Архипастир сремски беседио је и о тешкоћама човековог живота на земљи, али и крајњем смислу тог живота, указујући на значај вере у васкрсење и други долазак Господа Исуса Христа. Након одслуженог парастоса када су хумке страдалника преливене црвеним вином, симболом невино проливене крви Господње и мучеништва,  присутнима међу којима су били заменица градоначелника Сремске Митровице Даница Недић, председник Скупштине града Владимир Санадер, представници војске, борачких и других удружења, обратио се ђакон др Никола Лукић, професор на Православном богословском факултету у Београду. Професор Лукић говорио је о историјским, али и духовним аспектима страдања српског народа у Независној држави Хрватској наводећи конкретне примере систематског затирања њиховог имена, вере, писма, обичаја  и националне културе. Представници локалне самоуправе, борачких удружења, Министарства одбране и остали гости традиционално су поред камене плоче на спомен-обележју положили венце и цвеће, док је у наставку комеморативног скупа приређен пригодан културно–уметнички и духовни програм.

Молебан на почетку школске године у Сусеку

Молебан на почетку школске године у Сусеку У 14. Недељу по Педесетници, Свету Литургију у храму Светог архангела Гаврила у Сусеку служио је јереј Никола Ерцег, надлежни парох. Данашње Евхаристијско сабрање је било посебно радосно, јер је велик број деце приступио Светој чаши, сјединивши се тако са Часним Телом и Крвљу Господа Исуса Христа. По завршетку Евхаристијског сабрања, служен је молебан поводом почетка нове школске године. По свршетку молитве, окупљенима се бираним речима обратио отац Никола, поучавајући их о врлинама и догађајима наглашеним у Светом Јеванђељу. Дружење је настављено у порти храма, а дечија игра је посебно улепшала овај празнични дан.   Текст: Свештеник Никола Ерцег Фотографије: Лазар Радишић

Беседа Патријарха Порфирија на опелу генералу Ратку Младићу

Беседа Патријарха Порфирија на опелу генералу Ратку Младићу Беседа Патријарха Порфирија одржана 7. септембра 2026. године на опелу генералу Ратку Младићу: Ваша Високопреосвештенства и Преосвештенства, часни оци, ожалошћена породицо и сродници упокојенога генерала Ратка, браћо и сестре, Кад год се сабирамо на молитву и када год служимо свету Литургију, ми, православни хришћани, се молимо за мир свега света, молимо се да сви дођу у познање љубави Христове, молимо се за спасење сваког човека, јер је то воља Божија. То и овога пута чинимо. Данас нас је Промисао Божји сабрао на ово свето место да се молимо за покој душе и за спасење новопрестављеног раба Божјег, брата нашег, генерала Ратка. Браћо и сестре, много тога у човековом животу може да се догоди, али и да се не догоди. Многе околности могу да нас мимоиђу, многи путеви могу да остану несавладани. Једино што ће се сигурно догодити свакоме ко се родио, свакоме ко је из небића призван у биће, једино што нико од нас неће избећи, јесте да ће једном отићи са овога света. Смрт је не само највећа енигма човековог постојања него и највећи непријатељ читавог људског рода и сваког појединачног човека, од Адама до краја света и века. Зато је свети апостол Павле назвао смрт управо „последњим непријатељем“, говорећи: „Последњи непријатељ укинуће се — смрт“ (1Кор 15, 26). У тим речима садржана је сва трагедија човековог постојања, али истовремено и сва нада хришћанске вере: смрт јесте непријатељ, али није непобедива. Зато се пред тајном гроба поставља једино важно питање: да ли је смрт последње што можемо рећи о себи? Да ли је гроб крај свега? Који је смисао човековог постојања ако је ништавило његова крајња перспектива? Зашто му је дато да воли, да се радује, да тугује и пати, да се жртвује, да чезне за истином, лепотом, за добротом и за вечношћу, ако се све на крају завршава у гробу? Или је човек нешто више од тога? Постоји ли Неко ко нам пред тајном смрти отвара другачију перспективу и даје другачији одговор? Ми православни хришћани вером поуздано знамо да тај Неко постоји. И тај Неко није било ко. То је сам Син Божји, Спаситељ наш, Господ Исус Христос. Он једини даје одговор достојан човека. И тај одговор се не налази у некој људској мудрости или философији, него у Његовом Крсту и Његовом Васкрсењу. Својом смрћу Христос је победио смрт, а својим Васкрсењем из мртвих отворио је свакоме од нас врата живота вечног, врата Царства Божјег. Само Онај који нас је у почетку из небића привео у биће могао је и може да нас из власти смрти поново призове у живот. Бог нас је створио по својој слици и прилици не за смрт, него за живот, и то за живот вечни. Смрт није била Његов последњи наум о човеку. Како сведочи и Свето Писмо: „Бог није створио смрт, нити се радује пропасти живих“ (Прем 1, 13). Зато смрт за хришћанина није нестанак. Она јесте болни растанак, јесте тајна и јесте љути непријатељ, али после Христовог Васкрсења она више није апсурд и безизлаз. Гроб није наша последња станица. Хришћанин пред гробом тугује, али не као онај који нема наде. Плаче, јер се растаје са оним кога воли, али у самом срцу тог плача чује Христову реч: „Ја сам васкрсење и живот; који верује у мене ако и умре, живеће“ (Јн 11, 25). То је наша вера и то је наша нада. Последња реч о човеку не припада смрти. Не припада ни гробу, ни пролазности, ни ништавилу. Последња реч припада Васкрслом Христу. И свети апостол Павле нас на то подсећа: „Ко си ти који судиш туђем слузи? Својему господару он стоји или пада“ (Рим 14, 4). Истина, постоје наша разумевања, постоје људски судови и они имају своје домете и значај, али они су, баш као што је и природа човекова условљена и пролазна, и сами условљени многим знаним и незнаним, видљивим и невидљивим, објективним и варљивим факторима. Постоји и искуство читавих народа да земаљски суд и земаљска правда нису увек свима мерили истом мером. И наш народ носи такво горко искуство. Не поричући одговорност човека за своја дела, знамо да ниједан земаљски суд није непогрешив, нити његова пресуда може исцрпети истину о било ком, нити о једном људском животу. Зато је последњи суд Божји једини коначан и једини до краја праведан, јер „правда је Његова правда вечна и реч је Његова истина“. Тај суд није налик судовима људским. Пред њим стоје једно наспрам другог — или, боље рећи, једно у сусрет другом — бескрајна љубав Божија према човеку и слобода човекова да на ту љубав узврати смиреним покајањем. Сусрет душе човекове и љубави Божје јесте најдубља, нашем уму непојмљива тајна. Њу нећемо у потпуности разумети све до Другог доласка Христовог, када ће оно што је сада скривено постати јавно и када ће се сваки људски живот показати у пуној светлости истине Божје. Свети Оци нас зато уче да ће у вечности бити много изненађења: да се можда у близини Божјој неће наћи неки за које смо били уверени да тамо припадају, а да ће у Његовој близини бити многи које смо, по својим људским мерилима, сматрали далеким од Њега. То је разлог због којег Црква Православна ни о ком не доноси коначну пресуду у односу на вечност, него се за сваког непрестано моли. Она се моли, нада се милости Божјој и све препушта суду Оног који једини познаје срце свакога човека и чији је суд једини праведан. Данас стојимо пред одром раба Божјег и брата нашег Ратка генерала, за кога знамо да је био хришћанин и о коме сведоче свештеници који су га походили и да се последњих година смирено исповедао и причешћивао Телом и Крвљу Христовом, верујући и надајући се у милост и љубав Божју, и који се на крају упокојио држећи крст Христолики на својим грудима. Знамо да ће његово име остати дубоко уткано у памћење и молитве највећег дела нашег српског православног народа, који према њему осећа и негује дубоку захвалност јер га види као војника и команданта који је у једном тешком и трагичном времену стајао на челу