110. ГОДИШЊИЦА ОД САХРАНЕ ПАТРИЈАРХА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЋА (1908–1913)

110. ГОДИШЊИЦА ОД САХРАНЕ ПАТРИЈАРХА ЛУКИЈАНА БОГДАНОВИЋА (1908–1913) Светом Литургијом у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Сремским Карловцима, којом је началствовао ректор Богословије Светог Арсенија, протојереј-ставрофор мр Јован Милановић, као и парастосом у наставку богослужења, 3. новембра, обележена је 110. годишњица трагичне смрти блаженопочившег патријарха српског Лукијана Богдановића. Последњи поглавар самосталне Карловачке митрополије био је патријарх Лукијан Богдановић, рођен у Баји, 10. маја 1867. године и крштен под именом Лазар. Родитељи су му били трговац Александар Богдановић и Милица, кћи свештеника из Кањиже, Александра Летића и сестра од тетке патријарха Георгија Бранковића. У родном месту завршио је основну школу и гимназију, да би се потом уписао у Kарловачку богословију, где је матурирао са врло добрим успехом, 1889. године. Школовање је наставио студирајући право на Митрополитском лицеју у Јегри, где је оба основна испита положио са одличним оценама. По чину мале схиме, 16. јула 1891. године, у Беочину га је замонашио протосинђел Никанор Поповић, настојатељ манастира, који је доцније постао темишварски епископ. Само пет дана касније, рукоположен је за јерођакона у манастиру Раковцу. За патријаршијског протођакона произведен је 6. октобра исте године, приликом освећења храма у Сремској Митровици. Поред тога, од тренутка када је понео монашку ризу, па до 1. децембра 1891. године, служио је као конзисторијални подбележник Епархије бачке у Новом Саду. Истовремено, предавао је веронауку у новосадској Краљевској државној гимназији, али и у клостеру, Вишој грађанској, трговачкој и Девојачкој грађанској школи. Почетком децембра, 1891. године, као јерођакон, постављен је за катихету у Српској православној великој гимназији у Сремским Карловцима, где је служио до половине 1894, а предавао је и црквено пјеније и црквено правило у тамошњој Богословији, 1892. године. За архиђакона је произведен у Даљу, на Цвети 1894, док је 1. априла исте године постављен за конзисторијалног бележника Архидијецезалне управе и актуара гимназијског патроната у Сремским Карловцима. На овим дужностима остао је до 10. новембра 1896. године, када је именован за патријаршијског мандатара у удови Епархији будимској. Већ следеће године, 24. јуна, у карловачкој Саборној цркви рукоположен је за презвитера-синђела, да би на дан своје славе, на зимског Светог Николу, био произведен за протосинђела. Настојатељ манастира Беочина са чином архимандрита постао је 31. децембра 1896. године Све набројане хиротесије и хиротоније извршио је патријарх Георгије. Искуство киновијског начина живота, потребно за касније подвиге у „престоничкој пустињи“, стицао је углавном у карловачкој Патријаршији, која је била устројена као монашка заједница и у којој је на крају служио као скевофилакс, односно ризничар. Након што се у Сентандреји, 21. новембра 1896, не саставивши ни годину дана свог владичанства, упокојио епископ Јеремија Мађаревић, протосинђел Лукијан именован је за патријаршијског мандатара удове Епархије будимске, док га, као архимандрита, 16. јануара 1897. године, на предлог краљевске угарске владе, цар Франц Јосиф поставља за администратора. За епископа будимског изабран је 6. децембра 1897. године, а хиротонисали су га патријарх Георгије и епископи горњокарловачки Михаило Грујић и вршачки Гаврило Змејановић. Забележено је да је под Лукијаном Богдановићем „десет пута било више оних који су у православну веру прешли, него што беше отпадника, а никаква јерес осим назаренске ни појавила се није, а и ова броји тек пет душа, које већ давно припадају тој јереси“. Увек је имао слуха за корисне новине, о чему говори и податак да му се и Исидор Бајић обраћао, предлажући му редиговање црквеног појања. Са ретком, за многе изненађујућом, вештином успео је да пробуди ентузијазам својих свештених саслужитеља и сународника и чак покрене праву ренесансу нестајуће Епархије будимске. За неколико година, на издржавање школа у овој дијецези утрошено је око 100.000 круна, док су, на његову иницијативу, многе дотрајале цркве реконструисане. Храм Светог архангела Гаврила у Чобанцу, малом насељу недалеко од Помаза и Сентандреје, обновио је личним средствима. На Сабору сазваном након смрти Георгија Бранковића, кандидат већинске Радикалне странке био је вршачки епископ Гаврило Змејановић и при првом кругу он је изабран за патријарха. Међутим, политички врхови Монархије нису делили радикалске симпатије према овом архијереју па је владар хладно одбио саборску одлуку. Нова седница одржана је 2. (15.) септембра 1908. године и тада је највише гласова добио бачки епископ Митрофан Шевић, који се, међутим, сам захвалио на понуђеном достојанству. Тек на трећем окупљању Сабора, 9. (22.) септембра, за патријарха је изабран епископ Лукијан Богдановић, који убрзо добија и неизоставну царску потврду. У његово време донете су неке од најзначајнијих црквених уредби, основани су нови фондови и решавана многа црквено-школска питања. На пример, до његове управе, делокруг Светог Архијерејског Синода није био до у танчине одређен, тако да се, нарочито у 18. веку, веома често дешавало да Синод решава послове који потпадају под ингеренцију народно-црквених Сабора или, пак, обрнуто. Тек 1911. године, Синод је изгласао „Устројство Светог Архијерејског Синода православне Српске митрополије карловачке“, које је потврдио и цар Франц Јосиф. Поред тога, патријарх Лукијан је још 1909. године основао синодски фонд, у који је, за синодске и црквено-просветне циљеве, прилагао 50.000 круна годишње. Исте године када је установљен делокруг рада Синода, донета је и „Уредба за дворско монашко свештенство у православној Митрополији карловачкој“. У складу са саборском одлуком, у статус придворног могао је бити примљен само академски образован монах, православне вере и српске народности. Управо захваљујући настојањима патријарха Лукијана, Благодјејаније, које је за добре али сиромашне ученике 1798. године основао митрополит Стефан Стратимировић, преуређено је у модеран гимназијски интернат, назван управо по свом оснивачу. На овом месту, око четрдесет гимназијалаца уживало је „бесплатан стан, огрев, осветљење, послугу и храну“. „Уређење и набавку потребних ствари и намештаја“ плаћали су им српски манастири па је гимназијалцима остајало само да набаве одећу коју ће носити. Годишњи прорачун за издржавање Стефанеума износио је око 25.000 круна, а ту своту су покривали: 8.000 круна из Стратимировићевог фонда, око 7.500 круна из централне благајне манастира и патријархов годишњи прилог од 5.000 круна, за побољшање исхране штићеника. Сва дубина његове бриге о вероисповедној просвети видела се приликом укидања српске Учитељске школе у Пакрацу, између осталог и због тога што су овде примани и кандидати из краљевине Србије и кнежевине Црне Горе. Када јој је хрватско-славонско-далматинска влада, крајем јануара 1909. године, одузела право јавности, патријарх се томе најенергичније успротивио. Одмах је

Предавање Виктора Александровича Васиљева у храму Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину

Предавање Виктора Александровича Васиљева у храму Покрова Пресвете Богородице у Петроварадину, 04. новембра 2023. године са почетком у 18 часова.

ДУХОВНО ВЕЧЕ У АШАЊИ

ДУХОВНО ВЕЧЕ У АШАЊИ У навечерје празника Светог Лонгина Сотника, 28. октобра 2023. лета Господњег, у просторијама основне школе у Ашањи је одржано духовно вече. Духовно сабрање је започело вечерњим богослужењем, које је служио високопречасни протојереј-ставрофор Бранислав Поповић, у присуству верног народа и уз појање вероучитеља и свештенства. По завршеном богослужењу, бројна духовна деца Српске цркве, окупљена око свог пастира, високопречасног протојереја Александра Урумовића, прешла су у просторије основне школе, где су имали прилику послушати душекорисна предавања, али и реч утехе, после низа потресних догађаја и погибија младих људи, које су у протеклом периоду задесиле овај део доњег Срема. Најпре је уводну реч одржао архијерејски намесник пећиначки, високопречасни протојереј Бојан Мијановић, упознавши окупљене са богатим искуством и мудрошћу предавача високопречасних протојереја-ставрофора Бранислава Поповића и Мила Јокића. Отац Бранислав је, пред верним народом, истакао љубав као насушну потребу, смисао и циљ живота, т  е позвао народ на држање закона Божијег, сведочећи и поткрепљујући својим богатим пастирским искуством сваку своју реч. Отац Миле Јокић је потом, користећи се даром беседништва, којим га је Господ богато обдарио, потврдио непходност љубави, истичући пре свега важност љубави и поштовања деце према родитељима и неговања хришћанског врлинског живота, стражећи будно над својом душом, јер не знамо час Господњег позива. На самом крају се окупљеном стаду Божијем поново обратио архијерејски намесник пећиначки, са очинском бригом и саосећањем, храбрећи их и саветујући како поступити и поступати у време свакојаких искушења. После тога је реч захвалности предавачима, гостима и окупљенима упутио и домаћин, отац Александар Урумовић, благодарећи Господу на овом духовном сабрању.

Поклоничко путовање верника из села Карловчића

Поклоничко путовање верника из села Карловчића Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа сремског Господина Василија, у суботу, 28. октобра 2023. године, верници из Карловчића, предвођени јерејем Јованом Стегњајићем, походили су светиње Епархије браничевске – манастире Тумане и Нимник. Посебној радости овог путовања је допринело и присуство око двадесеторо деце, чији су путни трошкови били у потпуности покривени. Будући да је СОЗ из Карловчића донирала четрдесет хиљада динара, који су сакупљени од хуманитарног прилога са васкршњег вашара, у организацији парохијанки села Карловчића, путни трошкови овдашњих парохијана били су знатно умањени. По доласку у Тумане, верници су се упознали са историјатом манастира, а затим целивали мошти Светих  туманских Божјих угодника: Светог Зосима и Светог Јакова, као и делић моштију Светог владике Николаја. После целивања моштију верници су присуствовали молитви за здравље. Сећајући се речи еванђелских, „децо моја гостољубље не заборављајте“ (Јев.13,2), монаси су у манастирској гостопримници почастили и окрепили све намернике. Након окрепљења, поклоници су се пешке упутили до испоснице Светог Зосима, недалеко од манастира Тумана, стварајући још јаснију слику о величини подвига овог великог Божјег угодника и подвижника. Следеће одредиште ходочасника из Карловчића био је манастир Нимник. Верници су овде, такође, присуствовали молитви за здравље, коју је предводио игуман монашке обитељи – отац Јелисеј, а потом су се поклонили моштима Свете мученице Николине. Поклоничко путовање је духовно повезало све путнике – поклонике светиња и допринело је да се сви осећају као једна породица, јер су у истинској радости једнодушно певали духовне песме, баш онако како сведочи апостол Јаков „ако ли је ко радостан, нека пева Богу“ (Јак 5, 13). У вечерњим часовима путници су се вратили у своје село, благодарећи Богу на овако предивном дану, духовно окрепљени, оснажени и озарени Божијом благодаћу, као и топлином светиња које су походили.

ЕПИСКОП СРЕМСКИ ПОКЛОНИО СВЕТЕ МОШТИ МОНАСИМА МАНАСТИРА ПОДМАИНЕ ИЗ БУДВЕ

ЕПИСКОП СРЕМСКИ ПОКЛОНИО СВЕТЕ МОШТИ МОНАСИМА МАНАСТИРА ПОДМАИНЕ ИЗ БУДВЕ На дан Светог великомученика Артемија и Преподобног Герасима Кефалонијског, 2. новембра 2023. године, Његово Преосвештенсво Епископ сремски Господин Василије примио је у својој резиденцији игумана Рафаила (Бољевића) и братију манастира Подмаине из Будве. Након срдачног и богоугодног разговора са монаштвом из Митрополије црногорско-приморске, Преосвећени Господин Епископ је игуману Рафаилу предао део моштију Светог Варнаве Беочинског и Хвостанског, са надом и молитвом да ће и братство ове Свете обитељи и сва њихова духовна чеда увек проналазити утеху и спасење под благословом великог исповедника православне вере.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КУЗМИНУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У КУЗМИНУ На дан Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, 31. октобра 2023. године, у храму Светих лекара и чудотвораца Козме и Дамјана у Кузмину, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије служио је Свету архијерејску Литургију. Саслуживали су протојереј-ставрофор Рајко Цабунац, умировљени парох буђановачки, јеромонах Лазар Цветинчанин, настојатељ манастира Раванице у Врднику, јереј Бранко Цабунац, старешина кузминског храма и јереј Александар Балиновић, парох у Кузмину. Свечаном богослужењу су присуствовали и ученици и наставници овдашње основне школе. На име овог села први пут се наилази у историјским изворима из 1492, док је, 1546. године, ту становао локални спахија. Тешки услови за живот, могу се наслутити из записа из 1719. године, по коме је половину села тада добио кнез Одескалки, док је остатак препуштен хајдуцима. Разбојници су село опљачкали и запалили 11. априла 1732, а мештани су учествовали и у побуни против барона Марка Пејачевића, 1736. године. Као готово опустело место, Кузмин се спомиње 1742. године, што може представљати последицу смишљеног отпора обавезном примању војника „на квартир“. Такође, на испоруку дрвета Петроварадинској тврђави гледано је као на веома тешку и непријатну дужност, која је често обављана уз „егзекуцију“. Под Војну управу прелази 1745. године, након чега је забележен значајан пораст овдашњих становника. Током Другог светског рата, страдало је 275 мештана. Једнобродни, барокни храм Светих бесребреника и чудотвораца Козме и Дамјана сазидан је између 1773. и 1783. године, за време владавине царице Марије Терезије и управе митрополита Павла Ненадовића. Барокно-рокајну иконостасну преграду и архијерејски трон осликали су Стефан Гавриловић и Григорије Давидовић Опшић, између 1797. и 1799. године. Часна трпеза од црвеног мермера набављена је 1808, док је црква освећена 1811. године. Унутрашње зидове живописао је Јован Клајић, 1855. године. Од како је захватио пожар, 1809, оправљана је више пута, 1810, 1838, 1840. и 1843. године. За време Другог светског рата, храм је запаљен, па је обнављан 1969, 1985, 1986, 1989. и од 1998. до 2000. године. Кров храма је реконструисан, постављени су нови прозори и јужна врата и ојачани су зидови брода, 2005. године. Санација оштећења од влаге започета је у јулу 2014. године.

ПРАЗНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ У СРЕМСКОКАРЛОВАЧКОЈ ДОЊОЈ ЦРКВИ

ПРАЗНИК СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ У СРЕМСКОКАРЛОВАЧКОЈ ДОЊОЈ ЦРКВИ На дан Светог апостола и јеванђелиста Луке и празник Светог Петра Цетињског, 31. октобра 2023. године, у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, служена је Света Литургија, којом је началствовао протојереј Слободан Вујасиновић, архијерејски намесник и парох сремскокарловачки, уз саслужење протојереја-ставрофора Душана Петровића, умировљеног ректора Карловачке богословије, протојереја-ставрофора Бранислава Поповића, умировљеног пароха румског, протојереја-ставрофора Чедомира Грујића, умировљеног свештеника из Епархије банатске, јереја Бојана Нинковића, секретара Епархијског управног одбора Епархије сремске, јереја др Петра Николића, катихете у Карловачкој гимназији и ђакона Стефана Станојевића из Старе Пазове. Евхаристијском сабрању које су складним појањем улепшали ученици Богословије Светог Ареснија, уз мноштво сабраног верног народа, молитвено су присуствовали архимандрит др Клеопа Стефановић, настојатељ Световаведењског манастира и ђакон Марко Стефановић из Сремских Карловаца. По завршеном богослужењу, присутни народ се, са својим свештенством, упутио у Богословију Светог Арсенија, где су имали прилику да чују елоквентно предавање проф. др Мила Ломпара о животном путу и великом историјском значају Светог Петра Цетињског (1748–1830), православног митрополита и секуларног и духовног поглавара Црне Горе, Скендерије и Приморја, који је своју архијерејску хиротонију примио из руку митрополита Мојсија Путника (1728–1790) управо у карловачкој Доњој цркви.

Света тајна Јелеосвећења у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима

Света тајна Јелеосвећења у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима Уочи празника Светог Петра Цетињског, 30. октобра 2023. године, у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, празнично вечерње служили су јереј Сава Мишановић, парох новопазовачки и ђакон Марко Стефановић. У наставку вечерње службе, уз присуство великог броја верног народа, Свету тајну Јелеосвећења служили су: протојереј-ставрофор Бранислав Поповић, умировљени парох румски, протојереј-ставрофор Чедомир Грујић, умировљени свештеник из Епархије банатске, протојереј-ставрофор Зоран Јовић, архијерејски намесник старопазовачки, протојереј Петар Божић, парох инђијски, протојереј Дарко Кончаревић, парох батајнички, протојереј Слободан Вујасиновић, архијерејски намесник сремскокарловачки и јереј Ђорђе Милидраг, професор Карловачке богословије Светог Арсенија. За певницом су појали јереј др Петар Николић, катихета у Карловачкој гомназији и ученици Карловачке богословије. Пригодном беседом сабраним хришћанима се обратио протојереј-ставрофор Бранислав Поповић, поучивши их о мистичној сили Свете тајне Јелеосвећења. По обављеном богослужењу, трудом домаћина и старешине Доње цркве, протојереја Слободана Вујасиновића, за служеће свештенство уприличена је трпеза љубави. Наступајући празник се, већ традиционално, веома свечано обележава у храму Светих апостола Петра и Павла у Сремским Карловцима, зато што је Свети Петар Цетињски, након синодалног избора за црногорског владику, управо у овој богомољи примио своју епископску хиротонију од митрополита Мојсија Путника и још тројице архијереја, 13. октобра 1784. године.

ХРАМОВНА СЛАВА У ШИДСКИМ БАНОВЦИМА

ХРАМОВНА СЛАВА У ШИДСКИМ БАНОВЦИМА Мала духовна оаза наше Eпархије, парохија у Шидским Бановцима, прославила је своју храмовну славу – Преподобну мајку Параскеву. Молитвена прослава заштитнице и покровитељнице ове заједнице почела је празничним вечерњим богослужењем са петохлебницом, које је служио надлежни парох, протојереј Никола Гвозденовић, уз присуство мноштва народа. По завршетку вечерњег богослужења, прота Никола је присутнима честитао навечерје храмовне славе уз поуку о слави, слављењу и неопходности молитве у данашње време. На сам дан славе Свету Литургију служио је надлежни парох протојереј Никола Гвозденовић, уз присуство великог броја верника, како из Шидских Бановаца, тако и из других места. По завршетку Литургије обављен је литијски опход око храма, а потом су освећени колач и кољиво које су принели славски кумови, породица Вучковић из Сремских Лаза, породица Томић из Шидских Бановаца и породица Манојловић из Винковачких Бановаца. Након резања славских колача присутнима се обратио надлежни парох беседом о животу труду и подвигу Преподобне мајке Параскеве и о неопходности подвига и служења Богу у данашње време. „Диван је ово дан, који створи Господ…“ за ову малу парохију, која у току целе године живи за дан прославе велике Божије угоднице.

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СВИЛОШУ

СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА У СВИЛОШУ На 21. недељу по Духовима, када наша Света Црква прославља Светог мученика Лонгина Сотника, Његово Преосвештенство Епископ сремски Господин Василије началствовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Ваведења Пресвете Богородице у Свилошу. Саслуживали су протојереј-ставрофор Гавро Милановић, архијерејски намесник подунавски, протојереј-ставрофор Драган Видаковић, парох буковачки, протојереј Бранко Денчић, умировљени парох тарашки (Епархија банатска), јереј Немања Теофиловић, парох сусечки, епархијски ђакон Горан Власац и ђакон Александар Цигановић. Литургијско сабрање, ком су молитвено присуствовале монахиње из манастира Светих архангела у Грабову, као и председница Општине Беочин, Биљана Јанковић, улепшало је појање ученика Богословије Светог Арсенија из Сремских Карловаца. У својој архипастирској поуци великом броју верног народа, Преосвећени Господин Епископ је изразио велико задовољство што поново има прилику да служи међу православним хришћанима овог малог фрушкогорског села и очински их посаветовао да чувају своје душе и живе целомудрено, као и да се усрдно моле за крај смутних времена у којима сада трајемо. По завршеном богослужењу, деца из Свилоша обрадовала су присутне хорским певањем и рецитацијама, а потом је, трудом свилошког и баношторског пароха, јереја Милана Марковића, у оближњем Ловачком дому уприличена трпеза љубави. У историјским изворима, село Свилош први пут се помиње 1687. године, за време Бечког рата. Познато је и да се, 1713. године, „разбежао“ значајан број његових становника па му је смањена контрибуција за 20 форинти. Од тада Свилош је припадао илочким властелинима, кнежевима Одескалки. Забележен је и податак да су, 1732. године, разбојници опљачкали свилошког сеоског кнеза. Од како су овде, 1733. године, пописана само 22 дома, број становника је веома споро растао, првенствено због изузетно високих дажбина, које су разрезивали немилосрдни властелински чиновници. Карловачки парох Василије Константиновић касније је, за споро напредовање села, кривио локални менталитет. За време Другог светског рата, село је спаљено, а животе је изгубило 144 мештана. Храм Ваведења Пресвете Богородице, судећи по подацима из Шематизма из 1884. године, подигнут је крајем девете деценије 18. века. Матичне књиге овде су уведене између 1809. и 1812. године. Иконостас је осликао Матеј Петровић, 1855. године, док је дуборез и позлату извео Сава Љубинковић, „при Императору Францу Јосифу I Великом Војводи српском и Господину Патријарху Јосифу Митрополиту и Архиепископу карловачком, протопрезвитеру Павлу Николићу, администратору парохије Димитрију Поповићу, кнезу Спасоји Вуковићу…“ Централну композицију представља представа Свете Тројице, док се око ње протеже такозвани циклус великих црквених празника. У архијерејском престолу је приказ Христа дечака како беседи у јерусалимском храму.